Zivotna prica naivne devojcice

Kazu ljudi da su sve prave ljubavi tuzne...

Slozila bih se sa tim, kao shto sam vec napomenula, ljubav je mac sa dve oshtrice ili volish ili bolish... neshto izmedju i nema, to onda nije ljubav... Moja prava ljubav, za sva vremena mi je dala samo bol, patnju i depresiju... sada ne verujem nikome, sada ne volim nikoga i nishta mi sveto nije....Izlazim sa kim hocu, radim shta mi je volja i ne hajem za osecanja drugih ljudi... Pre podne na kafi sa jednim, popodne na rucku sa drugim a uvece u krevetu sa trecim...

I onda krenem da se bahanalishem, zahtevam sve shto mi padne na pamet i sve mi bude ispunjeno... ali.... ja sam i dalje prazna, i jedino shto zelim da osetim da volim i da sam voljena, da osetim poljubac ljubavi i zagrljaj sigurnosti...

A trazim se, uporno se trazim i opet sve iz pocetka... Nema kraja mom bezobrazluku i mojoj bezosecajnosti... Guram ih, rugam im se a oni su tu i jedva cekaju samo da budu u mom prisustvu... a ja pomislim koliko je to sada jadno ...

Uzivam u paznji, u ljubavi koja mi apsolutno nishta ne znaci, miljenica sam i blazena medju mushkim svetom a opet sam sama i opet sam prazna...

Ah ruznog li osecaja... koga da krivim, kome se svetim shto sam takva ? Odrzavam emocije u zivotu i nadam se da ce naici neko oko koga cu se potruditi.... A opet, previshe djubreta koje ostavljam pocelo je da me gushi, ne mogu da pocistim odredjene nerede..To su ljudski zivoti i nisu stvari koje cu baciti... Grize savesti nema, sve me brzo prodje...

Unishtila me je moja veliiika ljubav i sada ja unishtavam tudje...Gde je tu pravda? Kakva sam onda zapravo JA ...Shta se desilo sa devojcicom koja je bila slepa od ljubavi, koja je palila vatre i uzburkavala mora samo da ljubav zivi... Sada je samo moje srce slepo za osecaj, za ljubav i bol...

Ledena kraljica i kucka svetica... 

Jutro, kao i svako drugo u poslednjih par meseci... samo sa nekim neocekivanim vestima.

Ponekad se pitam da li se sve deshava sa razlogom? Da li nas neko posmatra i baca nam kamencice spoticanja na put kojim smo krenuli...

Upravo razmisljam o ljubavi... Osecaj koji moze da te ucini najsrecnijom osobom na svetu a isto tako i najnesrecnijom...Stari su nas ucili da je ljubav nesto najdivnije sto nam se moze desiti i da dajemo nasu ljubav bezuslovno, a onda shvatim da davanje ljubavi nije nista drugo nego jedno tosenje srca i duse.. Odrasla sam verujuci da je ljubav nesto najvrednije i neko vreme sam tako i funkcionisala, dok sam voljena i volim za mene nema problema, sve se nekako prevazidje...

Imala sam svoju bajku, onu pravu ljubavnu koja je trajala godinama.... Ah, koliko sam volela i mislila da sam voljena.. Dala svaki delic sebe i trudila se da nam ulepsam svaki dan, verovala da je to ono pravo i da ce moj princ uvek biti tu... A onda se pojavi nesto neocekivano, moj princ postaje zao i prevari me, izigra moje poverenje na najgori moguci nacin i u najgorem mogucem momentu, kao da mi nije bilo dovoljno sto sam izgubila jednu sigurnost, pa sam morala da izgubim i onu koju mi je davala ljubav ili sam barem mislila da mi je davala...

A onda razocarenje, jer verovala sam u nesto sto ne postoji i ceo moj zivot je bila iluzija, da ne govorim o bolu koji je bio prisutan i koji je uvek tu kada ostanem sama sa njom...I onda ono sto me je cinilo srecnom pocelo da me unistava...svaki dan je bio dan prezivljavanja, borbe sa unutrasnjim nemirima, sa osecajem izneverenosti...Zelela sam da se moj zivot vrati, da se moj princ nije promenio i da je sve ono samo san,,,Ustinem se i vidim budna sam,sve se ovo desava ... 

Zivot je borba u kojima ima ranjenih, pobednika i onih  nesrecnih prezivelih, ako se njihov dalji zivot tako moze nazvati... I dalje osecam kako je sve tu i kako me kida svaki put kad krenem dalje, kada pozelim da volim i budem voljena... I onda krenem ljubavnu pricu sa bilo kim kako moja osecanja ne bi nestala, kako bih znala da sam ziva, da necu postati hladna i nedodirljiva za nesto tako tajanstveno, lepo , divno, kao shto je ljubav... Moje emocije su nesebicne, daju se iznova i iznova, kao znak da su zive i da ih nije ubilo necije neznanje , zanemarivanje...

Ali....

Zavaravam sebe kako je sve proshlo, kako sam ziva i kako mogu voleti... Da me nije dotukla bol i unistila sve ... ali opet kao da sam prokleta naidjem na razocarenje, pa pomislim, mozda to i vishe nije za mene, mozda mi se jednostavno neke stvari ne mogu desiti, mozda sam samo imala jednu sansu koja je proshla i koju nisam znala da iskoristim... 

Ah, jutro je a ja osecam kako me neshto probada i vezanu drzi za jedno mesto, a kazu vreme leci sve.... Leci, ali na koji nacin i sta je sa vremenom koje nam treba za oporavak, kakve nam ono rane nanese, shta je sa oziljcima koji su tu i koji ne blede...

 

Lazi, lazi, i samo gomila lazi.. da li ja to imam problem sa poverenjem jer sam izneverena a i sada se osecam iznevereno...

Ne znam zasto je tesko biti iskren, da li je istina nesto najvrednije i nesto od  cega svi beze? Pokusavam da shvatim kako je jednostavnije ziveti u lazima , mozda sam samo ja okruzena ljudima koji imaju taj problem...

Svake godine sebi obecam nesto a ove godine sam obecala da cu biti mnogo iskrenija prema ljudima, i tako je sve i pocelo... Ja govorim istinu a ljudi odgovaraju sa lazima i onda uvidim da istina kao ni iskrenost nisu bas najkorisnije stvari kojima covek moze da raspolaze, jer od takvih osoba ljudi jednostavno beze i kriju se iza svojih zavesa....

Mozda sam malo besna i iznervirana sto ne mogu da ocekujem da ce mi neko istinu staviti na dlan, ali smatram da je zaista najbolje resenje kada je neisvesnost u pitanju... ali na zalost sam jedna od retkih koja tako razmislja....  

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.