Jutro...
Jutro, kao i svako drugo u poslednjih par meseci... samo sa nekim neocekivanim vestima.
Ponekad se pitam da li se sve deshava sa razlogom? Da li nas neko posmatra i baca nam kamencice spoticanja na put kojim smo krenuli...
Upravo razmisljam o ljubavi... Osecaj koji moze da te ucini najsrecnijom osobom na svetu a isto tako i najnesrecnijom...Stari su nas ucili da je ljubav nesto najdivnije sto nam se moze desiti i da dajemo nasu ljubav bezuslovno, a onda shvatim da davanje ljubavi nije nista drugo nego jedno tosenje srca i duse.. Odrasla sam verujuci da je ljubav nesto najvrednije i neko vreme sam tako i funkcionisala, dok sam voljena i volim za mene nema problema, sve se nekako prevazidje...
Imala sam svoju bajku, onu pravu ljubavnu koja je trajala godinama.... Ah, koliko sam volela i mislila da sam voljena.. Dala svaki delic sebe i trudila se da nam ulepsam svaki dan, verovala da je to ono pravo i da ce moj princ uvek biti tu... A onda se pojavi nesto neocekivano, moj princ postaje zao i prevari me, izigra moje poverenje na najgori moguci nacin i u najgorem mogucem momentu, kao da mi nije bilo dovoljno sto sam izgubila jednu sigurnost, pa sam morala da izgubim i onu koju mi je davala ljubav ili sam barem mislila da mi je davala...
A onda razocarenje, jer verovala sam u nesto sto ne postoji i ceo moj zivot je bila iluzija, da ne govorim o bolu koji je bio prisutan i koji je uvek tu kada ostanem sama sa njom...I onda ono sto me je cinilo srecnom pocelo da me unistava...svaki dan je bio dan prezivljavanja, borbe sa unutrasnjim nemirima, sa osecajem izneverenosti...Zelela sam da se moj zivot vrati, da se moj princ nije promenio i da je sve ono samo san,,,Ustinem se i vidim budna sam,sve se ovo desava ...
Zivot je borba u kojima ima ranjenih, pobednika i onih nesrecnih prezivelih, ako se njihov dalji zivot tako moze nazvati... I dalje osecam kako je sve tu i kako me kida svaki put kad krenem dalje, kada pozelim da volim i budem voljena... I onda krenem ljubavnu pricu sa bilo kim kako moja osecanja ne bi nestala, kako bih znala da sam ziva, da necu postati hladna i nedodirljiva za nesto tako tajanstveno, lepo , divno, kao shto je ljubav... Moje emocije su nesebicne, daju se iznova i iznova, kao znak da su zive i da ih nije ubilo necije neznanje , zanemarivanje...
Ali....
Zavaravam sebe kako je sve proshlo, kako sam ziva i kako mogu voleti... Da me nije dotukla bol i unistila sve ... ali opet kao da sam prokleta naidjem na razocarenje, pa pomislim, mozda to i vishe nije za mene, mozda mi se jednostavno neke stvari ne mogu desiti, mozda sam samo imala jednu sansu koja je proshla i koju nisam znala da iskoristim...
Ah, jutro je a ja osecam kako me neshto probada i vezanu drzi za jedno mesto, a kazu vreme leci sve.... Leci, ali na koji nacin i sta je sa vremenom koje nam treba za oporavak, kakve nam ono rane nanese, shta je sa oziljcima koji su tu i koji ne blede...
