Jedno je dovoljno....
Kako nas neke situacije u zivotu nateraju da se promenimo.... Od pitome zivotinje postajemo zveri , hladne zveri, gladne osvete... Dusha nam od najlepsheg vrta postane smetilishte....
A dovoljno je samo neshto malo, jedan dan je dovoljan da se mi promenimo, mofdifikujemo u neshto shto mozda tj sigurno ne zelimo, nesvesno postajemo neshto shto nismo...
Posle dugogodishnje veze, vanbracne zajednice izashla sam jako povredjena.. slomljena....Sada ne verujem nikome...
Koliko je gadan osecaj kada mislish da je oko tebe sve laz, bez obzira shto se to mishljenje ne zasniva na cvrstim dokazima... Ne mogu da verujem nikome, nijednom mushkarcu koji je posle njega ushao u moj zivot i to je strashno... Sumnja je osecaj koji truje, nepoverenje osecaj koji odbija i tera ljude... Mada mozda to i tako nije loshe, jer opet mozda cu vishe da razmishljam pre nego shto se nekome u potpunosti prepustim... Ali to znaci da kalkulishem i da planiram ljubav? Eh, onda znaci da imam problem, jer sam sada zakljucala vrata ljubavi i otvoricu ih tek kada rezultati jednacina prethodne kalkulacije postupaka i gestova pretocim u jedan zakljucak, kljuc koji ce ih otvoriti... Ah, a ljubav je slobodna, bez granica a ja sam nepoverljiva i ne dozvoljavam, samo ne dozvoljavam da ponovo budem povredjena, izneverena...Ne bih podnela, prezivela da, ali ne bih podnela da u ogledalu gledam osobu koju ne prepoznajem, da gledam zenu koja dushe nema, koja je ravnodushna i okovana svojim bolom...
Ne, bilo bi previshe... Zaljucana su vrata, katanci su svuda.... Shifre i jednacine su po svim zidovima ovog zamka... Ne zamerite, samo se bojim i neka sam kukavica koja se boji da pusti ovu ljubav... Bojim se, ne mogu da podnesem da me ona tako menja....
